20.07.2025.
У мирном дворишту у Скопљу, скривен од градске вреве, настаје нешто што се ретко виђа — мали свет прошлости саграђен рукама једног човека. Стојан Арсић, пензионисани наставник историје, писац, самоуки градитељ и тихи уметник, већ годинама од камена, глине и дрвета гради минијатурне реплике старих кућа, манастира и цркава. Његово дело није занат — то је уметност и љубав пре свега. Стојан је рођен у селу Жбевац, у врањском крају, али је са породицом већ са две године дошао у Скопље. Иако га је живот одвео у други град, завичај никада није оставио. „Југ Србије је у мени, у језику, у навикама, у сећању на мајку…“, каже. По струци професор историје, читав радни век провео је у Основној школи „Васил Главинов“ у Скопљу, где је генерацијама ученика са страшћу причао о Немањићима, турским записима и борбама за слободу. Историја за њега никада није била само лекција — она је поука, каже Арсић. Уместо да време проводи у тишини, Стојан је својој тишини дао нови смисао: у дворишту своје куће, створио је мали музеј под отвореним небом. Ту настају минијатурне грађевине — реплике старих македонских кућа, цркава и манастира. Свака од њих ручно је рађена, од темеља до крова. Камен, глина, дрво, цемент, мермер — све природно, све аутентично. Чак и црепове сам прави и пече у сопственој пећи. У зависности од величине и сложености, неке минијатуре ствара и више од годину дана. Осим што гради, Стојан и пише. До сада је објавио 15 збирки поезије, за децу и одрасле, на српском, македонском и бугарском језику, као и три романа. Посебно место у његовом књижевном раду заузимају збирке „Врање у срцу“ и „К’д се огњиште угаси“, које су, како каже, његов лични дуг према завичају, мајци и предцима. Иако скроман и повучен, Стојан Арсић оставља дубок траг — у камену, у књизи, у сећању својих ученика и свих који виде његов рад. „И кад бих се опет родио, опет бих бирао историју за професију“, каже без трунке оклевања.
