21.09.2026.
Традиционално у селу Матејче, у манастиру Пресвете Богородице, свечано је обележен празник Мала Госпојина, окупивши некадашње мештане који су ово место напустили током сукоба 2001. године. Сваке године, искључиво 21. септембра, на празник Рођења Пресвете Богородице (Малу Госпојину), уски земљани пут до манастира оживи. То је дан када се расељени верници и поклоници враћају својим коренима како би очували традицију и упалили свеће у овом духовном центру.Иако се ни после четврт века нико од њих није трајно вратио на своја огњишта, родни крај се не заборавља, истичу из завичајног удружења „Матејче“, чувајући сећање, културу и заједништво свог завичаја Свету литургију служио митрополит кумановско-осоговски Глигорије, а своје емоције нису крили ни расељени домаћини из Матејча, који су се присетили живота пре 2001. године. Историја Матејча је дубока и бурна. Први трагови сежу у 11. век и време византијског цара Исака I Комнина, а свој највећи сјај светиња доживљава средином 14. века. Градњу величанственог храма започео је цар Душан, а завршили су је његова супруга, царица Јелена, и син, цар Урош око 1355. године. Током векова, овде је пулсирао жив културни и преписивачки центар у коме су стварали великани попут Исаије Србина и Владислава Граматика. Нажалост, манастир је претрпео огромна разарања кроз историју. Почевши од 18. века када му је скинут оловни кров за градњу џамије у Куманову, па све до најновије трагедије из 2001. године. Током тадашњег оружаног сукоба, манастир је био узурпиран као штаб паравојне ОНА, црква је служила као складиште муниције, а непроцењиве фреске су вандализоване. Након тога, већинско православно становништво из села Матејче је протерано.Према попису из 2002. године, у селу Матејче живело је 325 Срба (око 11% становништва), док је данас оно насељено искључиво албанским становништвом. Данас је манастир под јурисдикцијом МПЦ-ОА и званично је проглашен за културно наслеђе у опасности. Унутар цркве, иако тешко оштећени, још увек пркосе ретки портрети цара Душана, царице Јелене и цара Уроша. Овај празник је још један апел јавности и надлежнима, да се не дозволи даље пропадање овог јединственог ремек-дела средњовековне културне баштине, али и читавог човечанства.
