18.01.2026.
Владимир Милетић припада генерацији српских ђака која је основно образовање стицала на српском језику у Основној школи „Ј. Х. Песталоци” у Скопљу. У разговору за серијал „Српски ђаци некад и сад”, Милетић се враћа тачно пола века уназад – у 1. септембар када је, држећи родитеље за руку, ушао у школско двориште, прву учионицу и упознао своју учитељицу. Сећа се дневног боравка, фудбала и кошарке у школском дворишту, дружења и безбрижног одрастања. Иако су били једино одељење које је похађало наставу на српском језику, то никоме није било необично. „Била је то Југославија – братство и јединство. Нико никога није питао ко си, одакле си и које си националности“, каже Милетић. Посебно место у његовим успоменама заузимају школске екскурзије широм Југославије, професори који су оставили дубок траг, па чак и они због којих је заволео математику. Пријатељства из школских дана, истиче, остала су чврста и искрена до данас. Владимир Милетић потиче из српске породице. Отац, родом из околине Београда, дошао је у Скопље на студије грађевине и ту остао, док се мајка, Београђанка, са породицом доселила у Скопље 1957. године. Деда по мајци био је народни херој и министар рударства и енергетике у некадашњој Југославији. Српски језик му је матерњи и у породици се искључиво говорило српски. „Српски и македонски су слични језици, свако их разуме. Никада није био проблем на ком језику говориш“, истиче. Верује да се сваки језик може научити ако се на њему размишља – што је потврдио и одласком у Француску, где је без предзнања брзо савладао француски језик. После средње школе, у којој је завршио архитектонски смер, уписао је Грађевински факултет у Скопљу, следећи породичну традицију. Међутим, већ после прве године схвата да то није његов пут. Напушта Скопље и одлази у Француску, где се пријављује у чувену Француску легију странаца. У Легији је провео пет година. Био је ангажован у Ираку, Сомалији, Чаду, Руанди, на Корзици. Два пута је рањен, а за заслуге је добио француско држављанство. Своја искуства из тог периода преточио је у две књиге – „Како преживети јагуар” и „Ја, легионар”, у којима, осим личних доживљаја, преноси и знања о преживљавању у природи. „Први услов да преживиш је да не паничиш“, поручује. Након Легије враћа се у Скопље и посвећује се ономе што је одувек волео – графичком дизајну. Ради за бројне часописе, отвара сопствену штампарију, а од 2014. године откупљује лиценцу за производњу тинктура по рецепту др Шолца. Са данашње временске дистанце, младима не би препоручио свој пут. „Моје искуство је било екстремно и опасно“, каже, али додаје да је њему помогло да од размаженог дечака постане јака и зрела личност.
