11.01.2026.
Давне 1979. године, Виолета Фидановска, тада Радојичић, први пут је села у школску клупу Основне школе „Песталоци“ у Скопљу. Била је једно од петнаесторо деце у одељењу у којем се настава изводила на српском језику. Иако је од тада прошло више од четири деценије, сећања на тај период и данас су жива и неизбрисива. Српски језик се тада користио и у школи и у породици. Већина ученика била су деца из мешовитих бракова различитих националности — права „Југославија у малом“, како их је с љубављу називала њихова учитељица. Од најранијих дана учили су се заједништву, поштовању различитости и међусобном уважавању, вредностима које су остале темељ њихових живота. Зато не чуди што су и данас у контакту и у добрим односима. Школовање тог времена носило је јасна правила: тачност, дисциплина и поштовање били су императив. Устајало се када наставник уђе у учионицу, постојао је дрес-код, а ђачке кецеље са извезеним именима симболизовале су једнакост међу ученицима. Водило се рачуна о уредности, а деца су учена да проблеме решавају међусобно, без укључивања родитеља. Тако су од малих ногу развијали самосталност, одговорност и емпатију. Виолета је дете из мешовитог брака — са оцем је комуницирала на српском, а са мајком на македонском језику. И њен млађи брат завршио је основну школу на српском језику. Након основног образовања, због укидања јединог српског одељења у скопској Гимназији „Орце Николов“, Виолета је средњу школу наставила у Гимназији „Никола Карев“, на македонском језику, на смеру биотехнологија. Рођена је у Скопљу, где и данас живи. Њен отац, архитекта пореклом из Трешњевице, места између Ариља и Ужица, дошао је у Скопље службено, у оквиру ЈНА, где је основао породицу и остао заувек везан за овај град. Детињство памти као безбрижно и топло, потпуно другачије од данашњег. Забава је била једноставна — вожња бицикла, клизање зими, дружење испред зграде. Посебну чар имали су рођендани: скромне прославе код куће, са малим поклонима, али са незаборавном атмосфером, искреним дружењем деце и родитеља. Књига је била најбољи пријатељ — редовни одласци у библиотеку и читање били су део свакодневице, а узори знатно другачији него данас. Љубав према медицини Виолета је осећала одувек. У Скопљу је завршила Стоматолошки факултет у рекордном року, а већ 18 година је сувласница једне познате стоматолошке ординације. Задовољна је својим професионалним избором, каријером и, како каже, највише је испуњава чињеница да свакодневно помаже људима. На крају разговора, са осмехом се присећа речи своје разредне старешине које су им често понављане и које и данас носи као животни мото: „На муци се познају јунаци.“
