4.01.2026.
Драган Николић, електроинжењер и дугогодишњи државни службеник у Министарству одбране Северне Македоније, одрастао је и школовао се на српском језику у Скопљу. До пре три године обављао је дужност државног секретара, а данас, са временске дистанце, говори о генерацији српских ђака која је школске дане памти по знању, другарству и одсуству подела. У породици мешовитог брака – мајка Македонка и отац Србин, официр ЈНА пореклом из источне Босне – Николић је од најранијег детињства живео у средини у којој се српски језик свакодневно користио и неговао. Иако рођен у Штипу, цео свој животни и радни век Драган је везао за Скопље. Управо ту је прошао најбезбрижнији и, како сам истиче, најлепши период живота – од 1975. до 1987. године. Основну школу „Јохан Хајнрих Песталоци“ и Гимназију „Орце Николов“, у којима се школовао на српском језику, памти до данас по изузетним наставницима, људима са ауторитетом и знањем, који су својим радом поставили чврсте темеље образовања и васпитања. Српска одељења у Скопљу била су мултинационална, а разлике међу ученицима нису се наглашавале. „Нико није питао одакле су ти родитељи“, каже Николић. Дружења су се настављала и ван школе, а пријатељства из тог периода одржала су се до данас. Ове године, некадашњи школски другови обележили су педесет година познанства и заједничког одрастања. ОШ „Песталоци“ била је позната и по развијеним спортским секцијама. Николић је био члан рукометног клуба, који је остваривао запажене резултате на републичким и државним такмичењима. Више од 80 одсто ученика из његове генерације наставило је школовање на српском језику и у Гимназији „Орце Николов“. Након гимназије, Драган Николић завршава Електротехнички факултет у Скопљу. Професионални пут започиње у приватном сектору, а потом прелази у државну службу, где већ више од три деценије ради у Министарству одбране С.Македоније. Прошао је све степенице каријере – од најнижих позиција до места државног секретара, тако да ту институцију доживљава као свој други дом. Када се осврне на време одрастања, Драган истиче да се тада живело квалитетније, да је било више разговора, више људске блискости. Управо тај дух заједништва и данас носи са собом – као вредност научену у школским клупама српских одељења, које су оставиле дубок и трајан траг у његовом животу.